Ustajemo pre budilnika. Na ogledalu je zalepljena dugačka poruka od Dušice i Tobija koji su već na poslu. Počinje sa “Dragi naši, srećna vam druga godišnjica…” Na današnji dan, pre dve godine, Comi i ja smo se venčali na Coney Island plaži. Kakav je to dan bio! Svašta nam se izdešavalo u ove dve godine, i eto – sudbina nas na puuut šaaaalje i namešta da taj mali bruklinski jubilej obeležimo u Bruklinu Evrope.
Jutro je sunčano. Pijemo kafu na terasi stana, prepunoj cveća. Comi svakom cvetu zna ime, od skoro se napalila na baštovanstvo. Pokušava mene da uvuče, ali se ne dam. Proveravam vesti iz Srbije. Ljudi se na fejsu raduju što se srušio potporni zid na autoputu u njihovoj zemlji i njegova popravka će biti plaćena njihovim parama. Napišem status, pa ga obrišem. Zajebi Grdelicu, Šćepanoviću, u Berlinu si. Dušica nam je naredjala sendviče u rernu, treba samo da ih ugrejemo. Provalili smo kako da upalimo rernu, ali ne i kako da je ugasimo. Pregrejali smo sendviče i ispekli nepca, a rerna se u medjuvremenu sama ugasila.
Comi se lepo obukla, namestila frizuru, našminkala se. Ja ostajem u majici u kojoj sam spavao, oblačim bermude i krećemo u grad. Guglao sam “hipster parts of Berlin” i prvi pogodak je bio Kreutzberg. Stavljamo Kreutzberg na Google mapu i pratimo uputstva. Vozimo se tramvaj, prelazimo u voz i konačno metroom stižemo u Kreutzberg. Zamišljali smo da će ovo izgledati kao kada izadjemo na Bedford aveniji u Vilijamsburgu i da će nas put sam voditi, pa se nismo previše pripremali. Zajebali smo se, oko nas je neki bezličan kraj i koliko god da šetamo, ništa se ne dešava. Nemamo net na telefonima, otvaramo Instabrigde aplikaciju koja bi trebalo da nam daje šifre za wifi u okolini, a ona nam samo srče bateriju i predlaže mreže koje ne postoje. Odustajemo od intuicije i sedamo u baštu neke fine kafeterije da se konektujemo na njihov wi-fi i napravimo bolji plan. Napadaju nas ose. Isprva se uspaničimo, pa vidimo da napadaju i sve ostale ljude u bašti i ovi ih kuliraju. Počnemo i mi da kuliramo, kao pravi Berlinci. Comi je poziva Pinterest u pomoć i on nas obaveštava da smo jako blizu onoga što tražimo. Pijemo kafu na brzinu, iz bašte krećemo ka mostu, prelazimo ga i skrećemo u Oranienstrasse. Tamo je sa desne strane Prinzessinnengarten. Ulazimo. Kafići restorani, bašte, skulpture, pozorišna scena. Sve je sklepano od krša. Stari limovi, drvene ploče i grede, plastični elementi. Nije onaj fazon da se svi kao pravimo da je baš super što se reciklira, a realno sranje izgleda i svima je glupo da to kažu, nego je zaista dobro. Sve izgleda nekako magično, a i ljudi koji sede u različitim štekovima šire neku finu energiju što dodatno utiče na sveukupni vajb ovog mesta. Iznad velike pozorišne scene, postavljene na centru imanja, napravljena su dva sprata od drvenih greda. Penjemo se da vidimo kakav je pogled sa vrha, ali se ništa ne vidi od visokog drveća. Tamo dvoje ukrajinskih klinaca peva, a treći svira ukulele. Znamo tu pesmu. Zapevamo s njima. Comi u tonu, ja u falšu. Svidja nam se Berlin, počinjemo da nalazimo ono po šta smo došli.
Izlazimo iz bašte i nastavljamo dalje niz Oranienstrasse. Ovo je definitivno onaj kraj koji smo tražili. Listamo lepe knjige na švapskom, mirišemo hipsterske parfeme, zastajemo da Comi fotka detalje. Prolazimo pored “SO 36” koji je Berlinski CBGB, samo što se u ovom klubu i dalje svira, umesto da služi za pružanje “autentičnog ambijenta” u kojem Varvatos prodaje svoju preskupu garderobu. Zatvoren je ali se kroz rešetke vidi da je dobro unutra. Nadam se da ću nekad biti u prilici da ovde pogledam neku svirku. Comi počinje da se žali na žuljeve. Ne znam zašto je krenula u akciju u novoj obući. Ogladneli smo. Idemo ka Markethalle Neun, internet kaže da je to mesto na kojem treba da jedemo. Stižemo. Velika hala sa petnaestak štandova sa hranom. Sve fino dizajnirano i dobro miriše. Na tezgi sa drangulijama Comi kupuje makaze “kakve je oduvek tražila”. U hali je i prodavnica u kojoj kupujemo hanzaplaste za njene žuljeve. Overimo sve štandove i odlučujemo da ipak ne jedemo tamo. Premale su im porcije za ljude koji će prepešačiti 30 km tog dana. Nastavljamo ka Oberbaum mostu i vidimo da je gužva ispred lokala na kojem piše “Gude Falafafel”, a gde je gužva tu se dobro jede. Veliki kebap 3.5 evra. Da pukneš! (Ovo je fora za one koji vole “Opšte mesto”, a ako ne znate šta je opšte mesto, čim pročitate ovo do kraja- pravac Youtube).
Najedeni stižemo do East side galery. Gomila turista se gura oko ostataka zida. Mi smo ona vrsta turista koju nerviraju turisti. Stižemo do murala na kojem se strasno ljube Brežnjev i Honeker, ocenimo da momak pored nas nije jedan od onih koji bi mogao da pobegne s našim telefonom i zamolimo ga da nas fotka. Strpljiv je, čeka da ruski milenijalsi završe svoj foto pir i da nas dvoje utrčimo u kadar. Konačno utrčavamo. Cmok, škljoc! Imamo fotku pored zida. Milenijalsi ponovo zauzimaju scenu, a mi zahvaljujemo liku i odlazimo dalje. Nailazimo na photobooth. 2 evra za 4 slike. Može. Prva nas iznenadi, na drugoj pravimo face, na trećoj se ljubimo, na četvrtoj smo nasmejani. Dok čekamo fotke, kačimo se na net iz arapskog restorana. Izlaze fotke, zadovoljni smo. Čini se da i nema nezadovoljnih. Sve je čisto oko photobootha. Amelijin Nino ne bi imao šta da pokupi. Odlazimo u kulturni centar Raw Gelande. Ogromno imanje na kojem su očigledno nekada bile nekakve fabrike i skladišta. Podseća me na raspali Teleoptik u našem kraju, ali ne padam u iskušenje da maštam o tome kako može da se sredi Teleoptik. Kao klinac maštao da Metallica dodje da svira u obrenovačkom domu kulture, ali sam u medjuvremenu odrastao i počeo da maštam samo o stvarima na koje mogu da utičem. U svakom slučaju, zamislite da se u Teleoptik usele ceo BIGZ, Savamala, Cetinjska i Dorćol Platz. Eto, takav je Raw Gelande.
Ponovo smo u nekom zabavnom kraju. Prolazimo kroz parkove u kojima se deca kupaju gola u fontanama, a roditelji čit-četuju dok stoje do kolena u vodi pored njih. Po obodu parka alkosi se raspadaju u grupicama. Šuštanje fontana me podseća koliko dugo zadržavam piš u sebi. Blam me je da ulazim u restorane da pitam za klonju, a nisam ni gladan ni žedan da bih zbog 20 sekundi wc-a negde seo. Nervozan sam, a pravim se da nisam da bih preneo nervozu na Comi. Ugledam na ćošku bar koji se zove “Paule’s Metal Eck”. Šiljat logo, metalska slova. Ovde ću da udjem, metalci su moji ljudi. Comi mi pričuva ranac da ne bih izgledao kao turista koji traži klonju. Unutra je mrkli mrak u sred dana. Lik u uglu sam sa sobom igra bilijar. Figure ogromnih djavola su na zidovima i plafonu. Niko ne obraća pažnju na mene, pratim putokaze ka wc-u napisane na nadgrobnim pločama. Sa razglasa piči Iron Maiden. Nikad nisam voleo Iron Maiden. Teška kičerica od benda.
Udlazimo u “O2” radnju prkoputa, da kupimo prepaid kartice. Kažu da su ih rasprodali sve i da probamo na Alexanderplatzu. Silazimo u metro. U vozu je vrućina i zagušljivo je. Niko se ne buni, niko ne viče “majstore, pusti klimu”, niko ne kaže “ovo ima samo kod nas, u Japanu bi se mašinovodja ritualno roknuo jer nam je vruće”. Ćute i trpe. Mekušci. Trpimo i mi zajedno sa njima. Stižemo na Alexanderplatz, ulazimo u Medaimarkt. Tamo nam mladi Turčin nam prodaje kartice. Zajebava ga komp, nervozan je, ali daje sve od sebe da bude ljubazan. Vidi se da je dobar lik. Podseća me na mog njujorškog druga Albanca. Turčin dobar lik i drug Albanac – kakva sam ja nula od Srbina.
Pala nam je energija, seli u Starbucks, podelili jednu veliku američku kafu koja nas je podigla. Bole nas noge, dosta je bilo za danas. Hvatamo voz za Potsdam. Na putu ka stanu kupujemo 4 nemačka piva. Dušica, Tobi i Comi neće pivo, pa ja popijem jedno sam. Hvalimo im se kako nam je bilo jako dobro. Oni kao pravi domaćini, drago im što uživamo. Zamolim ih da nam ne ugadjaju do kasno uveče jer znam da se bude pre zore za šljaku. Odlazimo na spavanje. Ja ležem prvi, aComi skida skupe nemačke hanzaplaste sa krvavih žuljeva i pridružuje mi se. Odmah zaspimo.
Serbian